Tribina „Aleksandar Ranković – između Leke i Marka“

share on:

Tribina „Aleksandar Ranković – između Leke i Marka“, biće održana u ponedeljak, 17.  septembra u 18 časova u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Ognjen Karanović, istoričar.

Uz gromoglasan aplauz, iz grla stotinu hiljada ljudi čula se samo jedna reč, zapravo poklič: „Leka, Leka, Leka…“. Bio je to 22. avgust 1983. godine, pogrebna ceremonija i sahrana posmrtnih ostataka narodnog heroja, junaka socijalističkog rada, nosioca Partizanske spomenice iz 1941. godine, prekaljenog revolucionara, komuniste, Jugoslovena, Titovog zamenika, „gospodara jugoslovenske tajne policije“ u prvih 20 godina posle završetka Drugog svetskog rata… Samo dan ranije, prilikom prenošenja kovčega sa posmrtnim ostacima Aleksandra Rankovića iz Dubrovnika, gde je preminuo od posledica srčanog udara, 19. avgusta iste godine, na mesto „večnog počivališta“ u Beogradu, u naseljima u Srbiji, kuda je pogrebna povorka prolazila, prisutni građani zaustavljali su svoje svakodnevne i uobičajene aktivnosti, kako bi uz naklon, odali poslednju poštu senima čoveka koga su neizmerno voleli… Navedene reči su činjenice, sve ostalo je mit!

Međutim, dela i ime Leke Rankovića, odnosno druga Marka, nemoguće je „podvesti“ samo pod pojam „mitskih saznanja“. Malo je toga bilo „mitološkog“, još manje „mističnog“ u (ne)delima „tajne policije“ OZNA i UDBA u poslednjim godinama Narodnooslobodilačke borbe i u prvim godinama diktature proleterijata u jugoslovenskoj socijalističkoj zajednici. Takođe, u potpuno različitom kontekstu moramo da posmatramo „mitologizaciju“ i „mistifikaciju“ tih nedela u decenijama koje su usledile u vremenu vladavine Josipa Broza Tita i posebno nakon što je ista okončana 1980. godine. Činjenicu, a ne mit, predstavlja i saznanje da su u godinama posle „brionskog procesa ostrakovanja“ Aleksandra Rankovića iz političkog i javnog života Druge Jugoslavije, Titovog saborca i bivšeg komunističkog rukovodioca, prilikom njegovoh retkih poseta ugostiteljskim objektima, „muzičari i muzikanti“ pozdravljali uz „taktove“ kompozicija „Marš na Drinu“ ili „Oj, Vojvodo Sinđeliću“, dok bi odgovor „druga Marka“ na te pozdrave bio veoma uzdržan, pa čak i negativan i to ne iz razloga izvesne „bezbednosne nelagode“, svakako ne i zbog „specifičnosti njegovog umetničkog senzibiliteta“, već iz pukog i iskrenog ideološkog negodovanja. Međutim, mit o „borcu za srpske nacionalne interese“, razvijan je do neslućenih razmera.

Ranković je postao „veći“ i od „Kosova“, zbog koga je, navodno politički i stradao. Pijetet i levice i desnice i svih Srba diljem vaskolikog „srpstva“, prema čoveku, koji je bio i ostao dosledni Jugosloven i vatreni „titoista“ i komunista i onda, kada su ga i Tito i komunizam izopštili iz „njihovih redova“, svakako je objašnjiv, iako „mističan“, ali nikada do kraja „objašnjen“ i „racionalizovan“. Nema sumnje, Ranković je bio „čuvar Jugoslavije“ i zaštitnik „plamena jugoslovenstva“, ali postavićemo jedno pitanje i ponudićemo nekoliko odgovora! Da li je taj „kolektivni poklič“ i frenetični aplauz okupljenih građana na sahrani druga Marka 1983. godine, bio zapravo vapaj konsternirane nacije, pokušaćemo da saznamo u okviru razgovora na predstojećom programu u Kulturnom centru Novog Sada.

Autor: explorenovisad.rs