Intervju sa glumcem Aleksom Ilićem: Uloga Džordža Bergera u mjuziklu „Kosa” je imala najveći uticaj na mene

share on:

Aleksa je kao mali znao da će gluma biti njegov put. Odrastao je u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon čega se vraća u Srbiju i završava glumu u Novom Sadu u klasi Nikite Milivojevića. Budući da u svojoj porodici ima nekoliko umetnika, pored talenta za glumu nasledio je i talenat za pevanje. Aleksa je zaposlen u Pozorištu mladih gde je igrao više zapaženih uloga. Za jedno od svojih najvećih glumačkih ostvarenja smatra ulogu u mjuziklu „Kosa”, u kojoj je igrao jednu od glavnih uloga – Džordža Bergera.

Prošle godine radili ste na mjuziklu „Kosa”, da li Vas je rad na tom projektu promenio? Kako izgleda igrati Džordža Bergera?

– Svaki projekat menja čoveka ali „Kosa” me je definitivno najviše promenila do sad. To je, kao što svi znamo, jedan kultni mjuzikl i veliki zalogaj. Moja prva velika uloga, na velikoj sceni sa velikim ansamblom i velikim likom – Džordž Berger. Jako sam ozbiljno to shvatio s obzirom da sam veliki ljubitelj „Kose” i odrastao sam na filmu i pesmama. Rokenrol je jedna moja velika ljubav i imao sam veliko strahopoštovanje prema tom delu. Drago mi je da je ispalo dobro i ja sam zadovoljan svojim radom. Igrati Džordža Bergera je beskrajno zabavno, jer je to čovek koji može da uradi apsolutno bilo šta. A kada lik ima takvu slobodu samo je nebo granica.

Predstava „Kosa” , režija Peter Telihaji (iz arhive Pozorišta mladih)

Šta Vas je inspirisalo da se bavite glumom? Recite nam nešto više o Vašim glumačkim počecima.

– Inspiracija mi je bio Robin Vilijams. Kao mali sam sa majkom gledao film „Dobri Vil Hanting” i video sam Robina kako glumi. Tada sam rekao da želim da radim to što on radi. Majka me je, naravno, pitala „psihologija?” jer je on u filmu psiholog, ali ja sam odgovorio „Ne. Baš to što Robin Vilijams radi”, jer sam video kako se on mnogo zabavlja. A koja je poenta posla nekog ako nam nije zabavan isti taj posao? Nisam imao nikakvih dodirnih tačaka sa glumom, iako dolazim iz porodice umetnika. Moj otac je muzičar, ujak mi je pijanista, u porodici sam imao i pisce i slikare, ali niko nije bio glumac. Kada sam odlučio, tačnije saznao da postoji fakultet za takav posao, odmah sam počeo da se pripremam i krenuo sam u dramski studio kod glumice Jasmine Večanski u Pančevu, odakle sam rodom. Nakon drugog pokušaja upisujem glumu u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenata Jelene Đulvezan Milković i Borisa Liješevića. Ostalo je, što kažu, istorija ili sadašnjost.

Kada ste dobili prvu ulogu i koja je to uloga bila?

– Prva uloga je bila 2012. godine, iste godine kada sam upisao akademiju. Dok sam se pripremao za prijemni, dve, tada još studentkinje režije, Ana Popović i Marija Barna Lipkovski, su pripremale predstavu za tadašnji ExTeatar Festival u Pančevu i ja sam dobio ulogu Klaudija u predstavi „Mnogo buke ni oko čega” po tekstu Viljema Šekspira. Rediteljke su htele da cela glumačka postava budu amaterski glumci, te sam tako i dobio ulogu zajedno sa još par kolega koji su kasnije takođe završili glumu u Novom Sadu.

 Šta za Vas znači gluma, a šta muzika?

– Često me prijatelji pitaju da moram da biram između glume i muzike šta bih izabrao? i nemam odgovor na to. Muzikom se bavim duže nego glumom, ali mislim da jedno bez drugog ne postoji. Odlučio sam, ipak, da se bavim profesionalno glumom iz razloga što je baviti se muzikom danas, nažalost, mnogo mukotrpniji posao. Draže mi je da sviram ono što ja želim, sa ljudima kojima želim i da se ne dodvoravam nikome i ne poštujem nikakva pravila.

Predstava „Zaljubljivanje”, režija Olja Đorđević (iz arhive Pozorišta mladih)

Kako se pandemija Kovid-19 odrazila na Vaš rad?

– Osećam se zatvoreno i lišeno slobode, verovatno kao i svi. Naročito što jako volim svoj posao, a sada je neka viša sila to oduzela od mene. To stvara anksioznost i pritisak, ali pokušavam da se zanimam drugim stvarima u slobodno vreme. Tako sam se okrenuo muzici malo više, naučio sam da koristim svoju kameru konačno i da montiram video pa se sada igram i sa time malo. Moram priznati da je jako zabavno, a smatram da je važno, kao glumac, biti upoznat sa svim delovima posla.Verujem da će ponovo doći dan kada ćemo bezbedno kročiti u pozorište ili bioskop i moći da se kulturno edukujemo. Do tada treba da pazimo na sebe, na svoje bližnje. Moj tata je uvek govorio: „Da bismo radili ono što volimo, nekad moramo da radimo ono što ne volimo.”

Koji je Vaš najveći san vezan za glumu? Šta biste želeli da igrate u budućnosti?

– Svaki proces donosi nešto novo, bilo to pozorište, televizija, film ili pak nešto drugo. Nakon „Kose” otvorila mi se želja da se više zanimam mjuziklom, pa se nadam da će se više prilika ukazati u budućnosti, a osim toga ozbiljnije bih se uhvatio za televiziju i film. Videćemo šta će budućnost doneti, ali za sada sam na dobrom putu da ostvarim te snove.

Da li trenutno radite na nekim novim projektima?

– Što se pozorišta tiče, trenutno radim na predstavi „Smrt gospodina Goluže” u režiji Patrika Lazića u Pozorištu mladih. Osim toga radujem se emitovanju serije „Klan” kao i daljem snimanju. Takođe radim na jednoj svojoj ideji gde sam počeo da se bavim i pisanjem, tako da ću pored glumca biti i jedan od scenarista novog projekta koji bi, nadam se, trebalo da počne sa emitovanjem do kraja 2021. godine. Završio sam i snimanje druge sezone svog dokumentarnog Jutjub serijala „Biti ili Piti” i materijal je trenutno u montaži. Emitovanje bi trebalo da počne negde početkom proleća, ako sve bude teklo po planu. Što se muzike tiče, radim na svom solo projektu pod nazivom Antonio Mentoli već duže vreme, zajedno sa producentom PROblematic, nove pesme će se uskoro naći onlajn.

 Za neke profesije kažu da su način života, da li je gluma jedna od njih?

– Mislim da je sve način života. Svaka profesija može biti ako vas to okupira dovoljno. Za mene je svakako. Ali, kada čovek voli ono što radi, on će svoj posao raditi konstantno, čak i kada nije „zvanično” na poslu. Ja stalno posmatram ljude, gestikulacije, osobine, pokrete i inkorporiram to ili neku verziju toga u svoj rad. Kao što uvek kažem da svaki posao može biti umetnost, tako mislim da i svaki posao može biti način života, a ne samo posao. A i zar „samo posao” ne zvuči malo dosadno?

Predstava „Na vukovom tragu”, režija Jakub Maksimov (iz arhive Pozorišta mladih)

 

Autor: explorenovisad.rs / Bojana Simeunović