Šta ne znamo o konjima vranim ispred Skupštine

share on:

Dva dinara presudila su pre osam decenija ko će izliti u bronzi monumentalne „konje i divove”, postavljene ispred skupštinskog zdanja. Za tu sumu ponuda livnice Miodraga Jeremića bila je povoljnija od ponuda drugih livničara koji su se tada javili na konkurs.

Svakodnevno građani Beograda prolaze pored zdanja čija je gradnja završena u oktobru 1936. godine. Osam decenija se u skupštinskoj sali smenjuju poslanici koje narod bira i čija imena izgovara s lakoćom i bez prisećanja, što nije slučaj kada se treba setiti imena skulptora, tvorca „konja vranih”. Toma Rosandić namenski je, po pozivu Odbora za uređenje skupštine, izvajao skulpturu čiji je pun naziv „Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci”. Deo je uzet  iz  narodne pesme  Igrali  se  konji  vrani,  a  drugi  deo „…i  sa  njima  div  junaci”  je  dodao  sam  Rosandić.

Rosandić je skulpturu završio 1936. godine, radio ju je  u gipsu, u svojoj kući u Ulici Ljube Jovanovića 3, koju je kasnije zaveštao gradu.

U doktoratu istoričarke umetnosti Milje Stijović „Muzej Tome Rosandića“ naveden je zanimljiv podatak da je, povodom ideje da su ispred ulaza predviđena dva lava od bronze, Lojze Dolinar pisao Predsedništvu Narodne skupštine kako bi bilo „mnogo pogodnije ako se na ulaz stave dva konja sa jahačem  –  koji bi predstavljali izvesnu ideju mnogo bližu našem narodu no lavovi”.

Skulpture su ispred Narodne skupštine postavljene  1938. godine.

– Publika nikako ne može da se snađe, i neprekidno se ponavlja isto pitanje: šta predstavljaju skoro postavljene skulpture pred Narodnom skupštinom?

Na gornje pitanje ja sam nekolicini odgovorio: „Ako ne tražite da vidite drugo nego ono što vidite, vi ćete lako znati šta te skulpture predstavljaju. Nije pomoglo. Svet hoće po svaku cenu neki literarni ’sadržaj’, neku skrivenu simboliku koja bi se odnosila na Narodnu skupštinu… To je slobodna vajarska kompozicija, u kojoj su upotrebljena dva klasična vajarska motiva: čovek i konj. Naš veliki vajar Toma Rosandić imao je jedan čisto vajarski cilj, tražio je i postigao čisto vajarske efekte…”

Ovo je 1939. godine u časopisu „Umetnički pregled” napisao teoretičar Đorđe Oraovac, ali je pitanje o simbolici najpoznatije skulpture u Beogradu, radu Tome Rosandića, i danas „na snazi”.

Skulptura je livena godinu i po dana, a Boban Jeremić, vlasnik Livnice Jeremić u Vrčinu koja je izlila konje u bronzi, seća se priča svog oca Miodraga koji mu je rekao da je i sam vajar Rosandić govorio da konji predstavljaju snagu, a čovek je taj koji snagu kroti, kontroliše, kao što i poslanici u skupštini regulišu snagu u državi…

U inače oskudnoj literaturi o Rosandiću, postoji vrlo malo podataka koji bi objasnili značenje skulpture konja ispred saveznog parlamenta.

„Savremeni cinizam, snažno podstaknut našom političkom svakodnevicom lako bi nas mogao navesti da u Rosandićevoj skulpturi nađemo neke možda suviše direktne, pa i banalne asocijacije”, kaže Milan Popadić, istoričar umetnosti, dodajući da Rosandićeva skulpturalna grupa iskazuje jednu od temeljnih poruka humanističkog poslanja umetnosti.

„U igri Rosandićevih bronzanih konja i njihovih jednako bronzanih krotitelja, za koju je možda najprikladniji grčki izraz agon, možemo čuti i odjek reči humanitas (čovečnost). Ta je reč u prošlosti imala dva jasno razdvojena značenja: prvo je nastalo iz razlike između čoveka i onog što je niže od njega, to jest životinja; drugo iz odnosa čoveka i onog što je više od njega, to jest božanstava; u prvom slučaju reč je o vrednosti, u drugom o ograničenju. Rosandićeva kompozicija otuda može biti shvaćena i kao poziv na razumevanje i prihvatanje sopstvenih vrednosti, ali i sopstvenih ograničenja. Tako je, zaogrnuta u efektni skulptorski izraz, suptilno upućena i lekcija kako nama koji pored ove skulpture prolazimo, tako i onima koji iza nje stupaju u skupštinu.”

Igor Borozan, istoričar umetnosti, na nivou hipoteze iznosi slobodnu analogiju „konja vranih” sa predstavom Kastora i Poluksa.

„Znameniti antički Dioskuri začeti su spajanjem Zevsa (božanska priroda) i Lede (spartanska kraljica i personifikacija zemaljske vlasti), i kao takvi definisani su kao nosioci dvojne prirode. Često su u umetnosti prikazivani sa konjima, što implicira stav da čovek vlada i kontroliše prirodu. Na rimskom Forumu postojao je hram posvećen njima, pa se uz oprez može izvesti analogija sa Narodnom skupštinom u Beogradu, budući da je u zgradi na Forumu povremeno zasedao rimski Senat”, kaže Borozan.

„Bez obzira da li prihvatimo simboličko ili formalno (čisto umetničko viđenje), Rosandićevo delo ispred Skupštine ukazuje na dvojni princip ljudske prirode: čovečanski (figure div junaka) i životinjski (konji). U međusobnoj fuziji, ali i različitosti, u borbi i tenziji opozitnih sila, može se prepoznati struktura koja ukazuje na Skupštinu kao simbol demokratije, zakona i pobede razuma. Uostalom, Skupština je prostor u kome se donose zakoni, koji normiraju običaje i regulišu ponašanje čoveka, dakle u pitanju je zamisao o kontroli prirode čoveka”, dodaje Borozan.

U „Umetnikom pregledu” čitamo i mišljenje Tome Rosandića o shvatanju skulpture uopšte.

„Naši ljudi ne umeju da gledaju skulpturu. Njihovo oko nije naviknuto da vidi oblike i da uživa u njihovoj lepoti. Naviknuti su da razumeju samo kroz reči, preko uva. Pa čak i oni koji znaju do tančina analizirati svakojake apstrakcije, stoje pred skulpturom ne razumevajući je. U skulpturi se ne traži skulptorski sadržaj u kome oblici kao takvi dolaze do potpunog izražaja, već se traži neki apstraktni sadržaj, traži se anegdota, a ne zna se da anegdota, i kad je ima, živi samo kroz skulptorsku vrednost dela…”

Setimo se ovom prilikom i konja ispred zgrade parlamenta u Beču. Slična kompozicija Jozefa Laksa (1851–1909) nazvana je „Krotitelj konja”, a izvedena je na samom kraju 19. veka.

Izvor: politika.rs