Tribina „Despot Stefan – svetlost postkosovske Srbije“

share on:

Tribina „Despot Stefan – svetlost postkosovske Srbije“, biće održana u četvrtak, 20. septembra u 19 časova u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je Milovan Balaban, istoričar. Gost tribine biće Nikolina Tutuš, master profesor književnosti i jezika i doktorand srpske književnosti.

Despot Stefan Lazarević, Sveti Stefan Visoki (1377-1427) bio je centralna ličnost postkosovske Srbije. Vanredno sposoban vojskovođa, vladar i državnik, despot je istovremeno bio i književnik, ali i nastavljač svetosavskog i kosovskog opredeljenja i predanja, donekle prilagođenih novim formama koje su donosile civilizacijske okolnosti u kojima je Srbija imala življi dodir sa renesansnim zapadom, kao i ugroženih neposrednom opasnošću od prodora Turaka-Osmanlija.

Istorijske prilike i složenost situacije u kojoj se našao srpski narod, priklješten između nadirućih Osmanlija i vazda agresivnog i ekspanzivnog zapada, tražile su gotovo nadljudske sposobnosti od onoga ko je hteo da u takvim izazovima sačuva srpski brod. Osnažio je državu, prilagodio svetosavsku duhovnost i poimanje sveta onovremenim  generacijama i stvorio prilike u kojima će se utvrditi kosovski kult kao spona, kako će se kasnije ispostaviti, između blistavog nemanjićkog perioda i perioda kada narod ostane bez sjaja srednjovekovne države i postepeno utone u viševekovno tursko ropstvo.

Prirodno je da se zapitamo kakav je to bio čovek? Kakav je bio čovek koji je istovremeno bio vladar, vojskovođa i vitez, pesnik i svetitelj – uloge i sinteze koje su teško spojive i koje ljudima XXI veka izgledaju gotovo neostvarive. Prepoznati i doživeti despota Stefana, a potom ga prikazati drugima, ambiciozan je poduhvat, ali i jedini način da se shvati sama ličnost Stefanova kao i epoha u kojoj je živeo. Otuda će pristup temi biti interdisciplinaran kako bi tribina odgovorila i objasnila svu složenost tadašnjih političkih, civilizacijskih, kulturoloških i duhovnih prilika, kao i svu složenost ličnosti samog Stefana Visokog.

U prilog doživljaju despotove ličnosti navodimo jedno zapažanje njegovog životopisca koji kaže: „Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu“. Kao što od sunca primamo svetlost pri čemu nam suština ostaje nepoznata tako je i Sv. Stefan Visoki odavao duhovnu svetlost pri čemu nam je on sam ostajao zagonetan. No, ova konstatacija njegovog životopisca govori i mnogo više. Naime period despota je vreme kada u Srbiju, de fakto jedinu donekle slobodnu državu na Balkanu, dolaze najumnije glave iz Vizantije, Bugarske i drugih delova Balkana.

Možda su najznačajniji monasi isihasti koji nastavljaju dugovekovnu pravoslavnu konteplativnu tradiciju, definisanu, posle niza sabora u Carigradu polovinom XIV veka, kao sagledavanje nestvorene Božanske energije pomoću isihije (tihovanja), pri čemu Bog otkriven u svojim energijama ostaje zagonetan i neshvatljiv u svojoj suštini. Osim što po kazivanju Stefanovog životopisca možemo zaključiti da su i on i despot bili pod uticajem duha isihazma, možemo i reći da su u novim istorijskim okolnostima (kada su balkanske države neposredno ugrožene od Turaka i kulturološki pod naletom konstantno agresivnog duha zapada) isihasti imali ulogu utemeljivača i obnovitelja autentičnog pravoslavnog duha. Time su oni u mnogome doprineli utiranju puta za snažniji doživljaj i shvatanje vrednosti ortodoksnog hrišćanstva, ali i za dublje sagledavanje, prepoznavanje i utvrđivanje kosovskog zaveta, kao i duhovnih vrednosti nemanjićke istorijske epohe, što ovu, a posebno Kosovski zavet čini aktuelnim tokom višestoletnog turskog ropstva i presudno doprinosi očuvanju srpske duhovne i istorijske  vertikale, osnove na kojoj će se sačuvati identitet i stvoriti uslovi za obnovu moderne srpske države.

Kao ozbiljan vladar, koji je svojim autoritetom i zakonima organizovao život države, despot Stefan umeo je i da nepokorne primiruje a buntovne da kažnjava, što pokazuje njegovu odlučnost da (pored blagosti koja je isijavala iz njegove ličnosti) postupa i strogo kada su to okolnosti zahtevale. Istovremeno je bio nastavljač ktitorske delatnosti njegovog oca i svetorodnih Nemanjića. Izgradio je manastir Manasiju u kom je, bivajući i sam književnik (Slovo ljubve i Zapis na mramornom stubu na Kosovu biće čitani na tribini), organizovao centar kulturnog i duhovnog života tadašnje Srbije. Isto tako obnovio je novi prestoni grad Beograda, dobijen od Ugarskog kralja Žigmunda, koji je postao, po navođenju njegovog životopisca novi Jerusalim, ali i centar sveukupnog života tadašnjeg Balkana.

Srednjovekovna istorija Srbije ne oskudeva u izuzetnim ličnostima. Despot Stefan svojim duhom i višestranošću pokazuje da je svakako jedna od njih, ali sa posebnim darom da egzistira na granici svetova i civilizacija, kada su one posle Kosovske bitke zapljuskivale oslabljenu i krhku Srbiju. Otuda njegova moć da sačuva autentičan duh svojih slavnih predhodnika i da živi, kako bi Vladika Nikolaj rekao iznad istoka i zapada zavređuje ozbiljnu pažnju i koncentrisanu zagledanost. Zbog toga će na tribini istoričar Milovan Balaban, kao i gost tribine Nikolina Tutuš, master profesor književnosti i jezika i doktorand srpske književnosti, pokušati da sa više aspekata sagledaju ličnost i epohu despota. Pokušaće da se zagledaju u njegovu ličnost i prikažu je (onoliko koliko je u njihovoj moći) onakvom kakva ona jeste.

Autor: explorenovisad.rs