Praznici na slovački način

share on:

Četvrtim člankom u nizu nastavljamo deo projekta Multikul koji je posvećen slovačkoj nacionalnoj zajednici, a u kojem ćemo, vama dragi čitaoci, što bolje približiti tradiciju i običaje naših sunardnika.

Slovaci su dolaskom na teritoriju današnje Vojvodine pre više od dva veka sa sobom doneli specifične običaje, kulturu, tradicionalne recepte. Preko 90 procenata prvobitnih doseljenika bili su evangelisti, tako da je i do danas stožer duhovnog života i način čuvanja identiteta vojvođanskih Slovaka evangelistička crkva i verski obredi i običaji zasnovani na načelima evangelizma.

Sa obzirom na to da Slovake u Vojvodini karakterise veoma veliki broj različitih običaja, naša redakcija je bila slobodna da prema sopstvenim afinitetima izabere neke, nama najzanimljivije, i predstavi ih u ovom članku. U daljem tekstu biće predstavljeni običaji ove zajednice koji su karakteristični za venčanja i Badnje veče.

Venčanje

Ono što je karakteristično za slovačke svadbe jeste da one nikad nisu bivale u vreme posta i adventa, perioda od šest nedelja pre božićnih svetkovina, a da su najčešće priređivane na jesen i o pokladama.

Slovačke devojke do 50-ih godina 20. veka udavale su se veoma mlade, sa 15 i 16 godina, a bračne partnere su im najčešće birali roditelji, dok su se udvaranja događala najčešće na paorskim mobama, poput krunjenja kukuruza, ili na crkvenim svečanostima, svadbama, zabavama koje su se kod vojvođanskih Slovaka tradicionalno organizovale u krčmama. Dešavalo se, i to ne retko, da je inicijativa kretala od devojke koja bi izabraniku svog srca najčešće darivala rukom vezeni peškir, dok bi joj ženik uzvraćao poklanjanjem prstena.

Slovački svadbeni ritualni, međutim, razlikuju se od mesta do mesta i negde su u celosti očuvani, dok su u drugim naseobinama Slovaka u Donjoj zemlji sačuvani u manjoj ili većoj meri. Glavna svadbena večera, međutim, svuda je ista, sa istim jelima, a centralna ličnost na njoj je stari svat koji dolazi tačno u 20 sati i otvara večeru rečima: “S Božjom pomoći, neka počne”.

Svadbarsku trpezu, za kojom je glavna ličnost stari svat i svo posluženje se najpre iznosi pred njega, čine kokošija supa, paprikaš, razni sosovi, kuvano meso, torte, štrudle s makom i sitni kolači, a kultno mesto na meniju ima pečena kokoška koja stoji ispred starog svata.

Posebno dirljiv deo svadbenog rituala je oproštaj neveste s porodicom, tokom kojeg se, obilazeći oko kućnog stola i ljubeći mu ivice, zahvaljuje majci i ocu za sve što su joj pružili, kao i za svadbene darove. Taj ritual se ponavlja pred odlazak na venčanje, po povratku iz crkve i pred odlazak u mladoženjin dom, tokom kojeg blagosilja i svekrvu i novi dom.

Pravi dragulj svadbarskih svečanosti, koji se beleži samo kod vojvođanskih Slovaka, jesu dečje svadbene igre. U njima deca priređuju čitav svadbeni ritual glumeći mladu, mladeženju, starog svata, roditelje, sveštenika…. Ti igrokazi su posebno veseo deo svadbe, ispunjen dečjim šarmom i fotografisanjem učesnika – da bi sve bilo “kao pravo”.

Badnje veče

Božić se dočekuje u miru i tišini, uz pevanje tihi, nežnih božićnih pesama, uz jednostavnu, skromnu, ali mrsnu trpezu.“ To je, pre svega, porodični praznik, tako da se Badnje veče dočekuje u krugu najuže porodice, dok se sutradan, na Božić, posećuju rođaci, prijatelji, komšije.

Na Badnji dan od samog jutra počinje se sa pripremama za svečanu, badnju večeru. Rano ujutru se pristavlja supa od stare koke (dakle, supa treba da se dugo kuva), a zatim i sve ostalo što je na jelovniku tog dana. Prethodna nedelja kod slovaka takođe protiče u pripremama, u spremanju kuće, pranju veša, pripremi kolača.

U crkvu se odlazi predveče, u 18 časova, kada se održava svečana misa na kojoj su svi  lepo i svečano obučeni, crkva je puna vernika, dece, snažan je osećaj praznične atmosfere. Nakon mise porodica bi se za Badnje veče okupila oko praznične trpeze.

Taj dan domaćica kuva, ali ne služi, ne postavlja sto, već to obavljaju kćerke i ostali ukućani. Zanimljivo je verovanje zbog kojeg domaćica ne služi prema kojem ona ne bi trebalo da ustaje i poslužuje jelo, posebno ako gaji kokoške, da bi kvočke dobro sedele prilikom izleganja pilića, a koke nosilje da bi nosile jaja.

Nakon večere sa trpeze ne bi trebalo da se skloni jelo do jutra, a posebno ne bi trebalo da se pometu mrvice, da bi cele naredne godine u toj porodici vladalo blagostanje. Ostatke od večere domaćin nosi domaćim životinjama za dobro napredovanje u narednoj godini.

„Polazuvari“

Najradosnija za vreme božićnih praznika su deca, koja tada kite jelku i dobijaju od najbližih poklone. Za božićne praznike deca uče prigodne pesmice u stihu (’vinšovačky’), koje prilikom poseta rodbini, komšijama i prijateljima recituju. To se zove ’polazovanie’. Obično su to pesmice o pastirima ili mudracima, biblijskim ličnostima, koja dolaze da se poklone rođenom Isusu. Tom prilikom domaćini decu čašćavaju slatkišima, voćem i novcem.“

Iako se mnogo toga promenilo od vremena kada su njihovi preci stupili na tlo Austrougarske, odnosno današnje Vojvodine, Slovaci su ipak uspeli da sačuvaju duh zajedništva koji se kroz običaje, tradiciju i kulturu posebno neguje i ističe u vreme božićnih praznika.

Autor: explorenovisad.rs