Šest decenija od poslednje vožnje novosadskog tramvaja

share on:

Tramvajski saobraćaj u Novom Sadu ugašen je pre 60 godina, a od svih kola koja su prevozila Novosađane, ostala su samo jedna u vlasništvu Muzeja Grada Novog Sada.

Tramvaj broj 13 marke “ganc”, sa tablicom Temerinski put – Futoški put, jedini je preostao od tramvaja koji su nekada saobraćali Novim Sadom.

Na Petrovaradinsku tvrđavu prvi put je stigao 1977. godine, gde je bio izložen kao muzejski eksponat. Međutim, kola su postepeno urušavana, skidani su delovi, pa je doneta odluka da se premeste u Gradsko saobraćajno preduzeće. Tramvaj je tamo bio restauriran, ali je od tad vreme ponovo učinilo svoje.

Istoričarka Agneš Ozer, koja je pisala o tramvajskom prevozu u Novom Sadu, kaže za 021.rs da je postojalo nekoliko ideja kako da se sačuva poslednji novosadski tramvaj.

Uvek je bilo pitanje da li tramvaj uneti u zgradu ili ne? To bi bilo lepo, ali bi to bilo moguće da se uradi da Muzej Grada ima veliku zgradu sa stalnom postavkom o istoriji Novog Sada. Onda bi imalo smisla napraviti rekonstrukciju novosadske ulice iz 1911. godine kada kreće prvi tramvaj u Novom Sadu”, priča naša sagovornica.

Jedna od ideja koja je potekla iz Muzeja bila je i da poslednje novosadsko vozilo koje se kretalo na šinama bude izloženo na početku Dunavske ulice. To bi bilo i prirodno, s obzirom na to da su tuda tramvaji prolazili. Međutim, do toga nije došlo.

Navodno je za obnovu poslednjeg tramvaja u Novom Sadu bila zainteresovana i jedno privatno preduzeće. Evidentno je da do renoviranja nije došlo, pa i dalje nije poznato kakva sudbina čeka tramvaj sa brojem 13.

Prve vožnje od 1911. godine

Na Đurđevdan, 6. maja, napuniće se tačno šest decenija otkad je odvozana poslednja vožnja tramvajem u Novom Sadu. Istorija ovog prevoza u najvećem gradu Vojvodine je interesantna.

To je bio veliki bum i veliki iskorak za Novi Sad, jer je 1910. godine bilo razgovora da li uvesti konjski tramvaj ili ne, na koji način regulisati javni gradski prevoz. Došlo se do zaključka da je najbolje da to bude električni tramvaj, ali preduslov uopšte za pokretanje električnog tramvaja bilo je otvaranje ‘Električne centrale’. Sam grad Novi Sad nije imao taj novac da pokrene sve to, pa je ‘Električni DD’ iz Budimpešte napravio koncesiju sa gradom. Grad je dao teritoriju, svoje ulice i nekretninu, a ‘Električni DD’ postavio šine”, objašnjava Ozer za 021.rs.

Dogovorom je bilo sve jasno formulisano, kuda su se kretali tramvaji, kao i brzina kojom su smeli da se kreću u određenim delovima grada. Tako je 30. septembra 1911. godine saobraćaj električnog tramvaja zvanično otpočeo, a u zapisniku je konstatovano da je bilo 11 električnih kola.

Novosađani su tramvajem mogli da idu Temerinskim putem, pored Vladičanskog dvora, pa do Jodne banje. Druga linija protezala se od Dunavske ulice do nekadašnje Železničke stanice.

Iako je grad zakoračio u moderno doba, kada je u pitanju gradski saobraćaj, ubrzo se pokazalo da sve to, u stvari, i nije baš rentabilno.

Izuzev godina Prvog svetskog rata novosadski tramvaj nije bio rentabilan. Stanovnici Novog Sada ga jednostavno nisu dovoljno koristili. Samo u godinama rata, kada je velika frekvencija i kada je Novi Sad mesto odakle vojske odlaze na front, onda je bilo prihoda od tramvaja“, dodaje Ozer.

Pošto je prevozio ranjenike, u Prvom svetskom ratu se pojavila ideja da se povežu dve linije tramvaja, ali se to nije dogodilo. U tom periodu pokreće se i uskotračna železnica, famozna “Trčika”, koja ide do Štranda. Posle toga izjalovio se i plan da se uskotračnom železnicom povežu sve pijace u gradu.

U međuratnom periodu, 1931. godine, prvi autobusi stižu u Novi Sad i najavljuju novu eru gradskog prevoza. Tramvaji i dalje krstare gradskim ulicama, a saobraćaj staje u Drugom svetskom ratu, poštu su saveznici bombardovali “Električnu centralu”.

Odluka o ponovnom uspostavljanja tramvajskog saobraćaja donosi se 22. maja 1945. Osoblje “Električne centrale” radilo je punom parom kako bi se novosadskim ulicama ponovo začula tramvajska škripa.

Agneš Ozer primećuje da je Novi Sad specifičan kada je u pitanju gradski prevoz, jer ne postoje međufaze karakteristične za brojne gradove. Kako nije bilo konjskog tramvaja, već se odmah prešlo na električni, tako je i preskočena faza sa trolejbusima. Umesto njih, na scenu su odmah stupili autobusi.

Kako se navodi u monografiji povodom obeležavanja 100 godina gradskog prevoza u Novom Sadu, 1954. godine GSP je imao 19 tramvaja. Od toga 13 marke “ganc” (deset iz 1910. i tri iz 1926. godine), 5 marke AEG (tri iz 1933. i dva iz 1936. godine) i jedna kola marke “simens” iz davne 1882. godine.

Ideje o vraćanju tramvaja dolaze pred izbore

Poslednjih godina mogle su se pročitati vesti o tome da će se obnoviti tramvajski saobraćaj u Novom Sadu. Tako su 2011. godine svi novosadski mediji izvestili da je gradska vlast odlučila da “tramvajima reši problem saobraćajnog haosa u gradu”. Oni bi, kako se navodilo, na novosadskim ulicama trebalo da se nađu do 2015. godine.

Agneš Ozer smatra da Novosađani ne bi bili sretniji da imaju tramvaj, iako to lepo zvuči.

“Taj žal za tramvajima uvek postoji kod Novosađana i misle da bi to bilo dobra, ali mislim da je ključ čitave priče u isplativosti. To bi možda danas, kada je grad postao velik, i imalo smisla. Tramvajski saobraćaj bi bio veoma komotan za Novosađane, ali kada bi postojale dugačke pruge, recimo, da se tramvaj pokrene od Petrovaradina pa da ide do kraja grada, da prođe Novo naselje i dalje. Možda bi se sve na kraju i isplatilo, ali to treba jako dobro izračunati”, zaključuje ova istoričarka za 021.rs.

Izvor: 021.rs